О књизи: 1990 / Дело Достојевског се схвата у светлу његовог исповедања вере: „Ако се некако испоставило... да је Христос изван истина и истина је ван Христа, онда бих више волео да останем са Христом ван истине...” (изван сваке филозофске и религиозне идеје, ван сваког погледа на свет). Аутор истражује како се та унутрашња светлост пробија кроз „тачке лудила” јунака Достојевског, у осцилацијама између „идеала Мадоне” и „идеала Содоме”, и покушава да разуме унутрашњу структуру једног јединог ненаписаног романа ( „Животи великог грешника“), чији је одраз било пет великих романа написаних, почевши од Злочина и казне. Полемичке хиперболе Достојевског повезују се са формирањем његовог стила. Прати се како се избијања ксенофобије уклањају у импулсима ка светском одзиву, према планети без мржње („Сан смешног човека“). Стваралаштво Достојевског сагледава се у светлу његовог исповедања вере: „Ако би се некако показало... да је Христос ван истине, а истина ван Христа, онда бих више волео да останем са Христом ван истине...“ (ван сваке филозофске и религиозне идеје, ван сваког погледа на свет). Аутор истражује како се та унутрашња светлост пробија кроз „тачке лудила” јунака Достојевског, у осцилацијама између „идеала Мадоне” и „идеала Содоме”, и покушава да разуме унутрашњу структуру једног јединог ненаписаног романа ( „Животи великог грешника“), чији је одраз било пет великих романа написаних, почевши од Злочина и казне. Полемичке хиперболе Достојевског повезују се са формирањем његовог стила. Прати се како се избијања ксенофобије уклањају у импулсима ка светском одзиву, према планети без мржње („Сан смешног човека“). Стваралаштво Достојевског сагледава се у светлу његовог исповедања вере: „Ако би се некако показало... да је Христос ван истине, а истина ван Христа, онда бих више волео да останем са Христом ван истине...“ (ван сваке филозофске и религиозне идеје, ван сваког погледа на свет). Аутор истражује како се та унутрашња светлост пробија кроз „тачке лудила” јунака Достојевског, у осцилацијама између „идеала Мадоне” и „идеала Содоме”, и покушава да разуме унутрашњу структуру једног јединог ненаписаног романа ( „Животи великог грешника”), чији је одраз било пет великих романа написаних, почевши од Злочина и казне. Полемичке хиперболе Достојевског повезују се са формирањем његовог стила. Прати се како се избијања ксенофобије отклањају у импулсима ка реаговању широм света, према планети без мржње („Сан смешног човека»).